Svakodnevni život većine radnika i njihovih sindikalnih predstavnika u Srbiji opterećen je mnogim brigama. Kako uspešno završiti sve radne obaveze, kako obezbediti više vremena za porodicu, kako se posvetiti dodatnom obrazovanju, jer nove tehnologije i potrebe tržište rada to nameću kao jedan od prioriteta, kako pronaći malo vremena i za odmor između dva radna dana, a pre svega kako zaraditi dovoljno da bi dostojanstveno živeli i, skoro zaboravih, zdravo se hranili. Pri tome, Svetska zdravstvena organizacija definiše zdravlje kao stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i onesposobljenost. Direktan povod za ovaj tekst je jedna od izjava novog-starog ministra finansija i potpredsednika Vlade Srbije Siniše Malog , tokom prošlogodišnjih pregovora o minimalnoj ceni rada, da minimalna potrošačka korpa i minimalna zarada „nemaju nikakve veze“. Preciznije, ministar reče da između njih nema „zakonske veze“. Iako u članu 112, stav 3 Zakona o radu precizno piše da se „pri utvrđivanju minimalne cene rada polazi naročito od: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice, izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe…“ Doduše, uz ovaj, za radnike i sindikate svakako najvažniji prvi parametar za određivanje minimalne zarade, dodaje se još nekoliko, a svi oni, bar po izjavama najviših državnih zvaničnika, iz godine u godinu rastu – stopa zaposlenosti na tržištu rada – raste; bruto domaći proizvod – raste, produktivnost i prosečna zarada u Republici Srbiji – rastu, a bogami rastu i potrošačke cene. Rast svih tih parametara konstatuje se i u majskoj analizi „Makroekonomska kretanja u Srbiji“ Narodne banke Srbije , u kojoj se posebno ističe da je od 2021. produktivnost glavni pokretač privrednog rasta, uz projekcije da može i u narednom srednjem roku da se očekuje kako će, uz investicije, produktivnost i dalje biti glavni podstrekač rasta BDP- a u Srbiji. Pa šta je onda razlog za stalno nezadovoljstvo sindikalaca i radnika, pre svega visinom minimalne neto zarade, ali i decenijskim stavom političkih elita kako „izjednjačavanje minimalne zarade i minimalne potrošačke korpe, što traže sindikati, nije zakonska obaveza“ i da je to „samo želja“.
