Pored zarada dovoljnih za normalan život, izostali su i povoljni stambeni krediti, koji bi, uz bezbedne i zdrave uslove na radnom mestu, doprineli ostanku postojećeg kadra, ali i novom zapošljavanju, rekla je Obrenovićeva u intervjuu za sajt Saveza samostalnih sindikata Srbije.
„Mala je razlika između minimalne zarade za najjednostavnije poslove i srednje složene poslove, koje obavljaju medicinske sestre i tehničari. Otuda i dolazi do velikog odliva kadra, kako u inostranstvo, tako i privatni sektor. Taj negativni trend dodatno pogoršava činjenica da nedostaje veliki broj izvršilaca, zbog čega dolazi do prevelikog opterećenja postojećeg kadra, bez materijalne kompenzacije“.
Prema njenim rečima, uz zaradu ispod prosečne, koju prima medicinska sestra, teško je motivisati mlade da rade tako odgovoran i naporan posao.
„U decembru 2024. godine prosečna plata je iznosila *108.312* dinara, a ‘minimalac’ 62.000 dinara, *dok je medicinsk**a** sestr**a,** sa povećanjem od **pet odsto** u oktobru prošle godine**,* *dobila **manj**e** od* 90.000 dinara. Očigledna je kompresija zarada i teško je zato motivisati mlade da izuzetno odgovoran i naporan posao rade za ta primanja. Mi smo u pregovorima sa resornim ministarstvom ukazivali na ove probleme i trendove i velikim zalaganjem našeg sindikata i razumevanjem ministra zdravlja je i došlo do ovog oktobarskog povećanja samo za zdravstvo i prosvetu“, ukazala je dr Obrenović.
Rešenje bi, smatra ona, bilo da srednje složeni medicinski poslovi budu plaćeni najmanje na nivou prosečne zarade, a da, shodno tome, adekvatno budu vrednovani i poslovi nezdravstvenih radnika u zdravstvu. To bi doprinelo ostanku i novom zapošljavanju medicinskih sestara, kojih i inače u dovoljnom broju školujemo, ali se one, zbog bolje plaćenih poslova, zapošljavaju van struke.
Obrenovićeva je ukazala i na činjenicu da je sve veći broj privatnih stručnih škola u kojima se osobe različitih kvalifikacija, uglavnom nemedicinske struke, doškolovaju za poslove u zdravstvu, „što ne bi trebalo da bude problem ukoliko se zaista ispune svi predviđeni programi teoretske i praktične nastave“.
„Međutim, prekvalifikacije se obavljaju u vrlo kratkom vremenskom okviru i zato su znanje, veštine i stručnost tih osoba zaista upitne. I zato je, da ne bi došlo do neke greške, potrebno kontrolisati rad tih prekvalifikovanih medicinskih sestara, što dodatno opterećuje postojeći kadar“.
Kao zagovornik smanjenja radne nedelje na četiri dana, što je i predlagala u više navrata, predsednica beogradskog sindikata zdravstva smatra da bi to omogućilo veće mogućnosti usklađivanja rada i privatnog života i da bi privuklo više zainteresovanih da uđu u javno zdravstvo.
I u Evropi su, prema njenim rečima, sve glasniji zahtevi za uvođenje četvorodnevne radne nedelje, a u nekim zemljama je, nakon pilot projekta, takav model i zaživeo.
S obzirom na to da mnogi zaposleni, pored svog posla, neguju stariju osobu ili sami podižu decu, ovakav ritam rada bi im omogućio da bolje usklade privatni život i posao, što bi doprinelo i većem zapošljavanju. Ova ekonomija nege, koja podrazumeva dugotrajnu brigu o starijima, poslednjih godina je u fokusu i Međunarodne organizacije rada, koja je izračunala pozitivne ekonomske efekte stimulisanja zaposlenih za negu svojih članova porodice uz rad, što bi uključivalo drugačiju organizaciju njihovog radnog angažovanja.
Govoreći o eventualnoj privatizaciji javnog zdravstva, što se često pominje u javnosti, Obrenovićeva podseća da je ministar zdravlja, u više navrata, vrlo jasno stavio do znanja da nije cilj privatizivati javno zdravstvo.
„Međutim, imamo slučaj urušavanja javnog apotekarskog sektora zbog pojedinih zakonskih rešenja koja posredno favorizuju privatni, s obzirom na to da postoje državne apoteke koje se, u nameri da lek učine dostupan svim građanima, ne mogu komercijalno održati. Sindikat stalno ukazuje da lek ne sme da bude roba i da se na ovaj sektor ne sme primeniti tržišni princip. Mi se, kao i svi evropski i svetski sindikati javnih službi, snažno zalažemo za opstanak javnog zdravstva, jer zdravlje ne sme biti na prodaju i ne sme biti tržišna kategorija“.
Uprkos činjenici da nedostaje zdravstveni kadar, da su velike gužve u domovima zdravlja i da liste čekanja još nisu rešene, dr Obrenović smatra da za stanovništvo Srbije nije dobro rešenje ukidanje obaveznog izdvajanja za zdravstvo, kao što je to uradila Crna Gora.
„Pravo na zdravlje za sve proističe iz solidarnosti zdravih sa bolesnima, odnosno izdvajamo da bi se lečili kada nam je potrebno. Uprkos činjenici da pojedinci koriste privatnu praksu za preglede i kontrole, većina se, posebno za složenije bolesti, odlučuje za javno zdravstvo. Bilo bi korisno i otrežnjujuće kada bi svako od nas koji ima neki zdravstveni problem dobio račun sa specifikacijom usluga da bi video koliko je zapravo skupo lečenje, naročito teških bolesti. Materijal koji se upotrebi jednako košta u Srbiji kao i u svetu, samo je naš rad jeftiniji. Sa platama skoro najnižim u regionu naše stanovništvo ne bi moglo bez javnog zdravstva da se leči. Sa druge strane, na državi i organima je da reguliše koliko ko i da li dovoljno radi za platu. Sistem kontrole i vrednovanje učinka, pod uslovom da je nepristrasan, bio bi dobra mera za efikasniji zdravstveni sistem“, smatra ona.
*Nakon ponovnog izbora za predsednicu Sekcije žena SSSS, **Obrenovićeva najavljuje nastavak *borbe za smanjenje razlika u zaradama među polovima.
Taj jaz postoji svuda u svetu, pa i kod nas. Objavljen je rad na ovu temu pre dve godine u vrlo citiranom stručnom medicinskom časopisu, koji ukazuje da u SAD žene lekari zarađuju manje od svojih kolega. Naše istraživanje je pokazalo istu situaciju i u Srbiji, ali je razlika bila manja. Tu su navedeni i uzroci takve pojave, a ključni uzrok je da su žene lošiji pregovarači kada je njihova plata u pitanju. Žene češće ostaju da rade prekovremeno kako bi završili posao, ali im se to ne plaća.
Svaki rad preko radnog vremena mora da bude plaćen. Cilj Sekcije je da ukaže na uzroke ove pojave i ohrabri žene da zahtevaju promene, zaključila je dr Obrenović.
