Sindikati u regionu gube energiju i snagu na održavanje socijalnog dijaloga koji je, najčešće, bez rezultata. Na drugoj strani, vlade i poslodavci koriste sindikate za formu socijalnog dijaloga, koji se na tome i završava, što se odražava i na poverenje članstva.
Ovo je globalno pitanje i to ne može da reši jedan sindikat i jedna zemlja, već to moramo zajedno, čime ćemo pokazati i snagu i solidarnost na ovim našim prostorima, zaključak je međunarodne konferencije „Sindikati budućnosti“, koja je održana u Beogradu, povodom 120 godina Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS).
Predsednik SSSS Ljubisav Orbović je ocenio da sindikati nisu u dobroj poziciji, jer ih socijalni dijalog umrtvljuje i spušta im nivo kretanja i akcija.
Komentarišući masovne štrajkove koji se u poslednje vreme održavaju širom Evrope, Orbović naglašava da su oni dobro osmišljeni i da se organizuju u onim institucijama koje mogu da naprave najmanju štetu, ali najveći efekat na celu državu, poput saobraćaja.
„Moramo da se ugledamo na njih, ali i da se, istovremeno, vratimo u osnovnu organizaciju, u firmama, da nađemo načina da ih pokrenemo. Jer, zaposleni u njima su najviše na udaru od svojih poslodavaca, bivaju šikanirani, dobijaju otkaze…“
Orbović je predložio da se sindikati do jeseni, kada bi trebalo da bude održan naredni sastanak Saveta „Solidarnost“, dogovore o eventualnim zajedničkim akcijama koje bi mogli da organizuju.
Predsednica Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost Čedanka Andrić je najavila da taj sindikat za Prvi maj organizuje skup, pod nazivom „Sindikatu verujem“, kako bi pokušali da vrate poverenje građana u tu organizaciju.
Ona smatra da sindikati nisu ni svesni kolika snaga leži u njima, te da bi bilo značajno to i predočiti u javnosti.
Podsetivši da se poslednjih meseci u Srbiji održavaju na desetine protesta i štrajkova, Čedanka Andrić je primetila da su sindikati aktivni na velikom broju malih aktivnosti, „što ih dodatno troši i iscrpljuje“.
„Izgleda da je cilj vlasti i poslodavaca da otvore na hiljade malih požara, koji nas iscrpljuju i rasipaju“, rekla je ona, primetivši da se „očigledno nešto u strateškom pristupu mora menjati, i što se tiče socijalnog dijaloga i industrijskih akcija“.
Prema njenim rečima, poslodavcima nije u interesu da ojačaju, jer bi to značio odgovornost i ulaganje, njih održavanje socijalnog dijaloga ništa ne košta, za razliku od sindikata, na kojima je velika odgovornost.
Srđa Keković iz Unije slobodnih sindikata Crne Gore je kazao da je socijalni dijalog u toj državi na niskom nivou, da se uglavnom odvija u javnom sektoru, ali da su radnici zaštićeni zahvaljujući Opštem kolektivnom ugovoru, koji je potpisan prošle godine.
Dijalog jeste alatka koju ne treba zanemariti, ali je, prema njegovoj oceni, pre toga potrebno motivisati poslodavce da učestvuju u njemu i povećati pregovaračku moć sindikata.
Mihailo Babović iz Saveza sindikata Crne Gore insistira na socijalnom dijalogu, kao i na svim drugim mirnim načinima pregovaranja, „jer je štrajk moćno oružje, ali i opasno i treba ga koristiti tek kada se iscrpe sva druga sredstva“.
Potpredsednik u Veću SSSS Duško Vuković smatra da ne postoji kultura društvenog dijaloga, zbog čega je teško ostvariti i socijani dijalog.
Na pitanje kako na miran način ubediti svet politike i kapitala da je neophodan dijalog, Vuković je odgovorio da „ili će nas istinski prihvatiti kao predstavnike radnika ili ćemo pratiti put kojim nas je naučila naša istorija“.
Predsednica Saveza sindikata Republike Srpske Ranka Mišić smatra da iako, kako je ocenila, sindikalni pluralizam nije jačanje, već slabljenje sindikata, od nas u regionu zavisi da li će Savet i naša solidarnost biti alat u našim rukama.
Ocenivši da na ovim prostorima nema društvenog dijaloga, Mišićeva je pozvala sindikate „da se legitimišemo u našim zemljama da postojimo kao jedinstvena ideja i da socijalnim partnerima poručimo da je dosta više“.
Duško Zarubica iz Saveza sindikata Crne Gore smatra da su sindikati izgubili „sindikalnu širinu i oštricu“, te da poslodavci moraju imati benefite koji omogućava potpisivanje kolektivnih ugovora na granskom nivou i dobar socijalni pakt.
Zlatko Cvetkovski iz SS Makedonije je rekao da bi trebalo da postoji fond za podsticaj socijalnom dijalogu, kako bi imali satisfakciju svi koji postignu neki dogovor.
Dijana Šobota iz Saveza slobodnih sindikata Hrvatske je ukazala da mladi često menjaju radna mesta, zbog čega su neuhvatljivi za sindikate, da rade uglavnom u prekarnim radnim uslovima i da ih je praktično nemoguće sindikalno organizovati.
Zbog digitalizacije postajemo sve više individualizirani, što ukida solidarnost i mogućnost sklapanja kolektivnih ugovora, ukazala je ona.
Savezna sekretarka Evropske konfederacije sindikata Izabel Šuman je ukazala da budući izazovi neće biti manji, već samo drugačiji, te da borba ostaje i da sindikati treba na vreme da prepoznaju promene i da im se prilagode.
„Treba da ukažemo da poslodavci zloupotrebljavaju sistem, da zapošljavaju građane trećih zemalja da bi ostvarili veći profit i dali im nisku zaradu“.
„Zato vi treba da odredite visinu minimalne zarade u regionu i da iza tih poruka stanu svi sindikati. I onda imate strategiju za vaše postupanje“, zaključila je Šuman.
Ovo je globalno pitanje i to ne može da reši jedan sindikat i jedna zemlja, već to moramo zajedno, čime ćemo pokazati i snagu i solidarnost na ovim našim prostorima, zaključak je međunarodne konferencije „Sindikati budućnosti“, koja je održana u Beogradu, povodom 120 godina Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS).
Predsednik SSSS Ljubisav Orbović je ocenio da sindikati nisu u dobroj poziciji, jer ih socijalni dijalog umrtvljuje i spušta im nivo kretanja i akcija.
Komentarišući masovne štrajkove koji se u poslednje vreme održavaju širom Evrope, Orbović naglašava da su oni dobro osmišljeni i da se organizuju u onim institucijama koje mogu da naprave najmanju štetu, ali najveći efekat na celu državu, poput saobraćaja.
„Moramo da se ugledamo na njih, ali i da se, istovremeno, vratimo u osnovnu organizaciju, u firmama, da nađemo načina da ih pokrenemo. Jer, zaposleni u njima su najviše na udaru od svojih poslodavaca, bivaju šikanirani, dobijaju otkaze…“
Orbović je predložio da se sindikati do jeseni, kada bi trebalo da bude održan naredni sastanak Saveta „Solidarnost“, dogovore o eventualnim zajedničkim akcijama koje bi mogli da organizuju.
Predsednica Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost Čedanka Andrić je najavila da taj sindikat za Prvi maj organizuje skup, pod nazivom „Sindikatu verujem“, kako bi pokušali da vrate poverenje građana u tu organizaciju.
Ona smatra da sindikati nisu ni svesni kolika snaga leži u njima, te da bi bilo značajno to i predočiti u javnosti.
Podsetivši da se poslednjih meseci u Srbiji održavaju na desetine protesta i štrajkova, Čedanka Andrić je primetila da su sindikati aktivni na velikom broju malih aktivnosti, „što ih dodatno troši i iscrpljuje“.
„Izgleda da je cilj vlasti i poslodavaca da otvore na hiljade malih požara, koji nas iscrpljuju i rasipaju“, rekla je ona, primetivši da se „očigledno nešto u strateškom pristupu mora menjati, i što se tiče socijalnog dijaloga i industrijskih akcija“.
Prema njenim rečima, poslodavcima nije u interesu da ojačaju, jer bi to značio odgovornost i ulaganje, njih održavanje socijalnog dijaloga ništa ne košta, za razliku od sindikata, na kojima je velika odgovornost.
Srđa Keković iz Unije slobodnih sindikata Crne Gore je kazao da je socijalni dijalog u toj državi na niskom nivou, da se uglavnom odvija u javnom sektoru, ali da su radnici zaštićeni zahvaljujući Opštem kolektivnom ugovoru, koji je potpisan prošle godine.
Dijalog jeste alatka koju ne treba zanemariti, ali je, prema njegovoj oceni, pre toga potrebno motivisati poslodavce da učestvuju u njemu i povećati pregovaračku moć sindikata.
Mihailo Babović iz Saveza sindikata Crne Gore insistira na socijalnom dijalogu, kao i na svim drugim mirnim načinima pregovaranja, „jer je štrajk moćno oružje, ali i opasno i treba ga koristiti tek kada se iscrpe sva druga sredstva“.
Potpredsednik u Veću SSSS Duško Vuković smatra da ne postoji kultura društvenog dijaloga, zbog čega je teško ostvariti i socijani dijalog.
Na pitanje kako na miran način ubediti svet politike i kapitala da je neophodan dijalog, Vuković je odgovorio da „ili će nas istinski prihvatiti kao predstavnike radnika ili ćemo pratiti put kojim nas je naučila naša istorija“.
Predsednica Saveza sindikata Republike Srpske Ranka Mišić smatra da iako, kako je ocenila, sindikalni pluralizam nije jačanje, već slabljenje sindikata, od nas u regionu zavisi da li će Savet i naša solidarnost biti alat u našim rukama.
Ocenivši da na ovim prostorima nema društvenog dijaloga, Mišićeva je pozvala sindikate „da se legitimišemo u našim zemljama da postojimo kao jedinstvena ideja i da socijalnim partnerima poručimo da je dosta više“.
Duško Zarubica iz Saveza sindikata Crne Gore smatra da su sindikati izgubili „sindikalnu širinu i oštricu“, te da poslodavci moraju imati benefite koji omogućava potpisivanje kolektivnih ugovora na granskom nivou i dobar socijalni pakt.
Zlatko Cvetkovski iz SS Makedonije je rekao da bi trebalo da postoji fond za podsticaj socijalnom dijalogu, kako bi imali satisfakciju svi koji postignu neki dogovor.
Dijana Šobota iz Saveza slobodnih sindikata Hrvatske je ukazala da mladi često menjaju radna mesta, zbog čega su neuhvatljivi za sindikate, da rade uglavnom u prekarnim radnim uslovima i da ih je praktično nemoguće sindikalno organizovati.
Zbog digitalizacije postajemo sve više individualizirani, što ukida solidarnost i mogućnost sklapanja kolektivnih ugovora, ukazala je ona.
Savezna sekretarka Evropske konfederacije sindikata Izabel Šuman je ukazala da budući izazovi neće biti manji, već samo drugačiji, te da borba ostaje i da sindikati treba na vreme da prepoznaju promene i da im se prilagode.
„Treba da ukažemo da poslodavci zloupotrebljavaju sistem, da zapošljavaju građane trećih zemalja da bi ostvarili veći profit i dali im nisku zaradu“.
„Zato vi treba da odredite visinu minimalne zarade u regionu i da iza tih poruka stanu svi sindikati. I onda imate strategiju za vaše postupanje“, zaključila je Šuman.
