Politika štednje nije dala dobre rezultate
U Beogradu je 10. marta u organizaciji Saveza samostalnih sindikata Srbije održan seminar pod nazivom „Posledice politike štednje”. Seminar je realizovan uz podršku Fondacije Fridrih Ebert a u okviru projekta „Evropski socijalni dijalog”.
Zoran Mihajlović, sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije naglasio je da nakon višedecenijske tranzicije imamo veliki broj preduzeća u stečaju ili potpuno ugašenih, oko 25 odsto nezaposlenih, ekonomsku krizu, krizu morala i krizu u svakom pogledu. Na sve to su usledile mere štednje, smanjenje zarada i penzija čime se smanjuje ukupna kupovna moć stanovništva i tražnja, te dalje sprovodi deindustrijalizacija sa ogromnim posledicama na zaposlenost.
Bela Galgoši, viši istraživač Evropskog sindikalnog instituta (ETUI) potsetio je da je mere štednje preduzelo niż evropskih zemalja, čak i one koje nisu bile suočene sa ekonomskim teškoćama poput Holandije i Češke. Iako su preduzele ovakve mere paradoksalno je da nisu zabeležile ekonomski rast. Grčka koja predstavlja poseban slučaj susrela se sa ogromnim problemima, dužničkom krizom, a u teškoj poziciji su se našle i druge zemlje poput Španije, Italije, Portugalije. Efekti koje su ovakve mere izazvale, način njihovog donošenja, funkcija Trojke svakako su otvorile i pitanje demokratije u EU, a imaju posledice i na zemlje koje se nalaze na putu pridruženja EU. U svakom slučaju, za aktuelne članice EU mnogo je manje atraktivan ulazak u evro zonu, a situaciju pogoršava i slabljenje evra i jačanje kursa dolara.
Sindikati su se najoštrije suprotstavili ovakvim merama, imajući u vidu povećanje nezaposlenosti, deindustrijalizaciju, opadanje tražnje, sve više fleksibilnog i nesigurnog rada, kao i krizu kolektivnog pregovaranja. Svedoci smo i brojnih protesta jer su mere štednje najviše pogodile javni sektor, sektor zdravstva, obrazovanja, uticale na smanjenje penzija i povećale siromaštvo. Vodeći ekonomisti, ne samo oni levo orijentisani, kritikuju mere štednje, čak je i Međunarodni monetarni fond promenio stanovište u pogledu mera štednje, a vidni su postepeni, spori koraci u pravcu korekcije dosadašnje politike, rekao je Galgoši.
Goran Nikolić, viši naučni saradnik Instituta za evropske studije istakao je da se očekuje da će ukupna zaposlenost u Srbiji usporiti pad u 2015, nakon oštrog pada prethodnih godina, dok se u 2016. očekuje blagi rast zaposlenosti u privatnom sektoru. Srednjoročna projekcija zaposlenosti zasniva se na projektovanom rastu BDP i povećanju investicija. U periodu od 2014. do 2017. godine plate će realno pasti 30 odsto, a penzije 12 odsto Rast plata i penzija očekuje se tek 2019. godine. Vlada je sebi postavila za cilj da vrati dugove, a plan je da javna potrošnja padne na 41 odsto. To znači manje novca za školstvo i zdravstvo, kazao je Nikolić. Najrizičnije mere fiskalne konsolidacije su smanjenje broja zaposlenih bez pripremljenog plana i rešavanje problema javnih preduzeća u kratkom roku.
Najveći problem u narednom periodu predstavlja deindustrijalizacija jer „ako nemate industriju, nemate šta da proizvodite, a bez industrije nema razvoja”. Alternativa politici štednje po Nikoliću je reforma duga za koju nema „političke podrške”, a izlazna strategija bi mogla da bude i u obaranju kursa dinara, gde će biti manje plate i penzije ali postoje šanse za izvoz a time i za podizanje proizvodnje i očuvanje onog dela industrije koji nam je ostao.
Osnovno pitanje, naglašeno u zaključku skupa je uvek isto – da li će se u krizi ekonomska politika podrediti interesima građana, ili interesima kapitala? U analizi različitih modela izlaska iz krize i njihovog uticaja na zdravlje i živote ljudi sledi da je ekonomska politika koja počiva na radikalnoj štednji i šok terapiji ne samo nehumana, već i neefikasna – bar u poređenju sa rezultatima. Učesnici seminara su istakli da je najveći problem dalje urušavanje privrede i smanjenje zaposlenosti, te da se izlaz mora tražiti u istinskim investicijama koje će voditi privrednom oporavku, gde značajnu ulogu mora imati reč radnika i sindikata.
