Svaki pojedinac, ukoliko hoće bolji život i veća radnička i sindikalna prava, mora da se izbori za to za sebe i da bude solidaran kada su u pitanju prava njegovog kolege, rekao je Orbović prilikom obeležavanja 1.maja – Međunarodnog dana rada.
Jer, bolja prava nam niko neće dati, već se moramo sami izboriti, jedinstveni i udruženi, kao što su to radili i naši preci, rekao je on, dodavši da će tako i sindikat biti snažniji i jači.
“Borba koja je vođena proteklih 130 godina dala je bolja i veća prava, ali ona nisu ni blizu onima koje mi tražimo, moraju da budu veća i moraju da budu bolja. Govore nam stalno o budućnosti i da dolaze roboti i veštačka inteligencija, da će da se gube radna mesta i u narednih 10 godina izgubi više od 60 odsto radnih mesta. Gde će radnici?”, zapitao je Orbović.
On je dodao da su plate povećane, kao i minimalna zarada, ali da to nije dovoljno jer, “kako se povećavaju plate tako rastu i cene, pa rast cena postaje veći od povećanja plata”.
Orbović je naglasio da se u poslednje vreme dešava to da u Srbiji sve više dolaze radnici iz inostranstva, da niko nije protiv toga, već upozorava na posledice toga za domaće radnike.
“Dovode se radnici iz drugih zemalja, mi nismo protiv toga, naprotiv, uvek smo bili otvorena zemlja, ali smo protiv toga da se manipuliše i dovode radnici na niže plate, da naši radnici gube radna mesta, a da se oni zaposle na njihova mesta u istom danu”.
Država mora da reaguje na to, a mi moramo biti jedinstveni i složni i spremni da se borimo za svoja prava, da budemo solidarni, rekao je Orbović, čestitavši svim radnicima praznik rada.
Savez samostalnih sindikata Srbije i Savez samostalnih sindikata Beograda, performansom pod nazivom *“RADNIČKA PRAVA SE NE DOBIJAJU, ZA PRAVA SE BORI“* i polaganjem cveća na spomenik Dimitriju Tucoviću, obeležili su 1.maj – Međunarodni dan rada.
Na platou ispred beogradskog Doma omladine održan je performans, kojim je prikazano kako je izgledalo prvo obeležavanje praznika rada,na našim prostorima, 1. maja 1893. godine, ispred tadašnje kafane “Radnička kasina”.
Tada je grupa radnika iz Beograda, po ugledu na radnike iz ostalog dela sveta, nezadovoljna socijalnim i političkim položajem, odlučila da prvi put proslavi dan, koji će mnogo godina kasnije, postati sinonim radničkog otpora i solidarnosti.
Okupljeni su tada, uz pesmu “Marseljeze”, nosivši transparente “Proleteri svih zemalja ujedinite se”, zahtevali “raskidanje okova modernog ropstva”.
Iako ekonomski slabi i politički okovani, u borbi smo „nepobediva sila, jer su naša sredstva znanje i organizacija“, poručio je tada svojim saborcima Milan Đurkić, obućarski radnik, čiji je govor pročitan na današnjem skupu.
Narator je citirao i poruku Vase Pelagića, predstavnika utopijskog socijalizma kod Srba u drugoj polovini 19. veka, prosvetnog radnika i narodnog lekara, koji je zatražio da prvi maj postane univerzalna svečanost „sviju radenika na zemlji, bez razlike vere i narodnosti“.
„Da na taj dan uvide svoju radeničku silu i organizaciju i da je prikaže onima koji radenike preziru i ugnjetavaju, te da znaju šta mogu učiniti ovi bezbrojni radenički narodi, ako ugnjetači lepim načinom ne ispune večno pravedne zahteve radeničkog naroda koji sa rukama svojim stvara sve društvene namirnice koji trudom svojim pune sve državne, crkvene i bogataške kase i koji drže na plećima svojim svekoliku kulturnu zgradu čovečanstva“, poručio je Vasa Pelagić.
Na skupu je pročitan i Prvomajski proglas Saveza samostalnih sindikata Srbije.
Nakon predstave, sindikalni predstavnici prošetali su do Slavije, gde su, na spomenik Dimitrija Tucovića, položili cveće.
