Dug je put ka ostvarivanju pune ravnopravnosti žena u svim segmentima društva. Iako je danas u Srbiji njihov položaj značajno bolji, kako u društvu, tako i na radnom mestu, sindikatu i u porodici, ipak je to daleko od položaja koje žene treba da imaju u svim ovim sferama, ocenila je predsednica Sekcije žena Saveza samostalnih sindikata Srbije, dr Radmila Obrenović.
Ona je u intervjuu za sajt Saveza rekla da i dalje postoji suštinsko i prećutno ignorisanje ženskih prava, zbog čega je važno upoznati društvo o položaju žena, ali i njih edukovati o pravima i načinima dostizanja pune ravnopravnosti.
“Moramo energičnije da podstičemo žene da se uključe, ne samo formalno, već da se aktiviraju u svim segmentima društva, pa tako i u sindikatima. Jer, žalosna je činjenica da je sve manje žena koje su na pozicijama u svojim sindikalnim oganizacijama i u višim sindikalnim organima. Verujem da smo i mi u sindikatu odgovorni za ovakavo stanje. Zato je cilj Sekcije žena da podstakne naše članice na sindikalni aktivizam i borbu za smanjivanje razlike u zaradama između muškaraca i žena”.
Prema rečima dr Obrenović, podaci o razlici u zaradama između žena i muškaraca nisu značajnije bolji ni u ovom periodu, pa tako statistika svedoči da u vreme ove pandemije žene dnevno u neplaćenom radu provedu četiri i po sata, za razliku od muškaraca, koji provedu sat i po.
Ona je ukazala da je u delatnostima, u kojima su žene dominantno zaposlene, poput javnog sektora, grana tekstila i trgovine, broj žena na rukovodećim pozicijima, kako kod poslodavaca, tako i u organima sindikata, nije srazmeran broju zaposlenih, odnosno broju članova u sindikatu. Pa se na ključnim pozicijima, uglavnom, nalaze muškarci.
„Sadašnja zdravstvena situacija je doprinela da se pozicija žena dvostruko pogorša. U sektorima koji za vreme trajanja pandemije rade više i zahtevnije od drugih, poput zdravstva, obrazovanja, trgovine, proizvodnje hrane i farmacije, u mnogo većem procentu su zastupljene žene. Takođe, službe za podršku, kao što su nega starih lica i nega dece, u ovom periodu su manje dostupne građanima, pa su žene na sebe preuzele deo staranja o starijima u porodici i više su angažovane oko dece“, naglasila je Obrenovićeva.
Pored pritiska posla, u ovom periodu je znatno povećan i stres zbog straha da ne donesu virus u kuću, što dodatno otežava njihovu poziciju. Tako da ni svi napori, koje su žene uložile u ovom periodu, nisu doprineli da dođe do smanjenja razlike u zaradama između žena i muškaraca.
Žene, prema njenim rečima, nisu ravnopravne ni na tržištu rada. Naročito su ugrožene starije žene, tako da je ono gotovo nedostupno za one preko 45 godina koje se prvi put zapošljavaju, a takođe je i nakon gubitka posla ženama teže da ponovo nađu posao.
Zabrinjava i podatak da su žene češće izložene diskriminaciji, nasilju i mobingu u porodici, na poslu i u društvu uopšte.
„Zato je izuzetna važnost Konvencije br. 190 Međunarodne organizacije rada o ukidanju nasilja i uznemiravanja u svetu rada, ne samo radi usaglašavanja našeg zakonavstva s evropskim, već pre svega za pravo žena na sigurno i bezbedno radno mesto, kao i na sigurnost i bezbednost u porodici i drušvu. Sekcija žena pruža punu podršku naporima SSSS da do ove ratifikacije dođe, naročito imajući u vidu da je mnogo zemalja nakon usvajanja ove konvencije u junu ove godine već započelo procese ratifikacije”, rekla je Obrenovićeva.
Govoreći sa pozicije predsednice Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Beograda i Jedinstvene sindikalne organizacije (JSO) Kliničkog centra Srbije, ona je ukazala na veliki prirodni odliv zdravstvenog kadra, s obzirom na to da je više od 40 odsto zaposlenih starije od 50 godina.
„U JSO Kliničkog centra Srbije stalno učlanjujemo, ali istovremeno ljudi odlaze u penziju ili prelaze najčešće u privatni zdravstveni sektor jer je inostrano zdravstveno tržište rada nedostupno u vreme epidemije uprkos velikoj potrebi zemalja u Evropskoj uniji za radnicima, pre svega u oblasti nege, za koju su najčešće naši radnici i zainteresovani“.
Prema njenim rečima, za jednu zdravstvenu ustanovu je veliki gubitak da je iskusan zdravstveni radnik napusti, jer je u njega godinama ulagano kako bi ovladao novim znanjima i veštinama.
Ipak, kako dodaje, za društvo predstavlja manji gubitak njihov prelazak u privatni zdravstveni sektor, s obzirom na to da radnik i njegova porodica, ipak, ostaju u zemlji, ne odlaze u inostranstvo, pa nastavljaju da uplaćuju doprinose i dalje su dostupni građanima za pružanje zdravstvenih usluga, „a i sindikati imaju mogućnost da u tim privatnim ustanovama osnuju sindikalne organizacije“.
U većini zdravstvenih ustanova ima slobodnih mesta za medicinske sestre i one stalno objavljuju konkurse.
Međutim, s obzirom na to da je reč o najčešće radnim mestima na određeno vreme, ne javlja se dovoljan broj uprkos činjenici da na nacionalnoj evidenciji čak 2.500 medicinskih sestara čeka posao.
„Pozitivno je to da su plate u zdravstvenom sektoru značajno porasle u ovom periodu i da zaposleni koji rade u ’crvenim kovid zonama’ dobijaju dodatna primanja“, zaključila je dr Obrenović.
