Ideje o diskriminaciji, ili o „nepravednom razlikovanju“, potiču još od nosioca ideje prirodnog prava antike, ideje da pravo mora biti prožeto pravdom, da bi bilo „pravično“. U tom smislu, ideje o nepravednom razlikovanju, leže u komutativnoj pravdi, odnosno načelu da sa jednakim treba postupati jednako a sa nejednakim nejadnako. Upravo što se ovo načelo može izrelativozovati, jer kako odrediti standard „šta je jednako“, distributivna pravda određuje upravo te kriterijume, u vidu prirodnopravne ideje o postojanju prirodnih prava ljudi pre nastanka države, odnosno da ljudi deo svojih prirodnih prava „od Boga data“ prenosi državi kako bi mogli mirno koegzistirati sa ostalim ljudima. Upravo jedno od tih prirodnih prava jeste pravo na jednakost, kojih se čovek nije odrekao, formiranjem države, kao jed(i)nog od načina organizovanje društva. Zapravo, u prirodnom pravu ljudi na jednakost, i treba tražiti postavku moderne države (zakona koje donosi predstavnici izabrani od svih građana na slobodnim i neposrednim izborima), odnosno Rusoovog „društvenog ugovora“, u širem smislu, stvaranje organizacije u kojoj nužno jedni odlučuju o pravima i obavezama drugih, a da, opet, svi ostanu jednaki.
