Preko 200 miliona radnika učestvovalo je u dvodnevnom štrajku koji je obuhvatio sve privredne grane i sve delove zemlje. Gnev zaposlenih bio je usmeren protiv „anti-radničke“ politike premijera Modija za koju tvrde da štiti interese kapitala, a ostavlja po strani interese onih koji ga stvaraju – zaposlenih. Kao krunski dokaz njegove neosetljivosti prema problemima sveta rada i arogantnosti, oni navode primer Povelje od 12 tačaka koju je premijer potpuno ignorisao, odbijajući pritom da se sa sindikalcima uopšte sretne.
Ponuđena Povelja sadržala je glavne radničke zahteve: smanjenje nezaposlenosti, ograničenje rasta cena, povećanje minimalne zarade, smanjenje broja ugovora na određeno vreme, povećanje nivoa investiranja, opštu pokrivenost sistemom socijalne sigurnosti i striktno poštovanje odredbi radnog zakonodavstva. Nju je usvojilo deset najvećih sindikalnih centrala – uzdržao se samo jedan, i to onaj poznat po svojo desničarskoj ideologiji i bliskosti s Vladom: po njima, radilo se o štrajku iza koga su stajale partije levice, a sedam zahteva iz Povelje Vlada je, navodno, već bila ispunila.
Štrajk je već proglašen za „najveći ikad viđen u Indiji“. U njemu su učestvovali zaposleni u industriji, uslugama, državni službenici i radnici u sektorima koji najčešće nisu sindikalno organizovani – građevinski radnici, ulični prodavci, kućne pomoćnice, prevoznici, taksisiti i poljoprivredni nadničari. Podršku mu je pružila velika većina seljaka, prosvetnih radnika i studenata kojima su neki od zahteva iz Povelje vrlo bliski. U prvom planu bio je konkretan zahtev da minimalna zarada ne bude ispod 18 000 rupija (222 evra), a najniža penzija ispod 3 000 rupija (37 evra), zatim ograničenje ugovora na određeno vreme i onemogućavanje lažnog „samozapošljavanje“, proširenje socijalne sigurnosti na sve i obustavljanje privatizacije javnog sektora. Neki od zahteva bili su i opštijeg karaktera, kao onaj da se zaustavi neumereno bogaćenje korporacija na račun prirodnih bogatstava koja pripadaju čitavom narodu.
Pored toga, sindikati su upozorili da bi porast broja ugovora na određeno vreme mogao sniziti kvalitet radnih mesta i zarade i tako dovesti do pada tražnje, a samim tim i smanjenja proizvodnje.
